Često čujemo kako su preosetljive osobe takve zato što su traumatizovane. “Ona je toliko osetljiva, jer je morala da preživi. Mora da predoseti opasnost da bi znala gde je bezbedno.” I da, to jeste tačno – za neke visoka osetljivost jeste naučen mehanizam preživljavanja.
Ali… hajde sada da pogledamo i onu drugu mogućnost – šta ako to nije mehanizam preživljavanja već jednostavno samo to – nervni sistem i čula koja osete finu strukturu sveta – dar koji bez adekvatne podrške može postati slabost. Koji su sada ovde mehanizmi za preživeti? Preživeti u svetu gde je realnost upitan pojam, jer su zavese između svetova providne…. Kako živeti sa nervnim sistemom koji vibrira u nijansama koje prosečan čovek ne registruje.
Visoka perceptivnost nije trauma – to je prirodni kapacitet duše
Kada visoko perceptivna osoba nije traumatizovana, već samo podešena na frekvenciju istine ona tada ne reaguje iz straha već duboke svesnosti. Tada ne postoji “predosećanje opasnosti” već samo rasčitavanje vibracije polja takvog kakvo ono jeste. Ne postoji potreba da se zaštiti.
Međutim, u svetu prepunom mehanizama odbrane (od istine) autentično povezivanje sa sobom i drugima postaje izazov.
Dar koji nije viđen postaje rana
Živeti u svetu koji ne oseća, ili oseća ali isključivo iz svoje traume – postaje trauma za visoko osetljive osobe…. često imaju osećaj da sa njima nešto nije u redu, i da moraju da se menjaju… često ono što osećaju od drugih zadržavaju u svojoj energiji kao nešto svoje bez preispitivanja, jer ne znaju da razlikuju “šta je moje autentično, a gde počinju drugi”…. Nisu imali priliku da to iskustveno nauče. Tada dar postaje teret. Niko ne razume… ne uklapaju se u krute realnosti drugih ljudi, pokušavaju se prilagoditi različitim percepcijama kako bi dobili bar malo nečega što su (iz neiskustva) nazvali ljubav. Ali duša ostaje i dalje skrivena plašeći se da izađe. Počinje da izbegava istinu i da se gasi.
Zato visoko perceptivnim osobama ne treba “popravka”, već priznavanje. Potvrda da ono što osećaju ima mesto.
Siguran prostor gde se duša ne plaši osude i ponovnog odbacivanja. Prostor gde biti viđen ne znači bol već zadovoljstvo. Mesto gde ne moraju da se brane od sveta, već jednostavno gde mogu da budu baš takvi kakvi jesu.
Jer kad se taj dar prizna, i kada ga osoba prigrli i zavoli kao neodvojivi deo sebe, više nije bolno biti to što jesi.
Trauma ne stvara dar – ona ga izobličava
Kada visoko perceptivna osoba doživi traumu, njen dar postaje previše intenzivan.
I tada svet vidi “preosetljivost”, “anksioznost”, “zatvorenost”, “ludost”.
Ali ono što zaista gleda nije preosetljivost već nastali haos u kapacitetu da se tom pojačanom percepcijom rukuje.
…a šta ako?
Šta ako visoko perceptivne osobe nisu došle da preživljavaju – nego da pokažu put?
Šta ako preosetljivost nije problem ovog sveta (sveta koji zahteva ekvilibrijum kao garanciju kontrole) već alat evolucije svesti?
I šta ako, umesto da ih gasimo, podržimo njihov kapacitet da osećaju i učimo od njih – kako da živimo dublje, prisutnije, celovitije?
U vremenu kad buka nadjačava tišinu, kada istina, iako pred očima biva nepercipirana – visoko osetljiva osoba vidi, a ako nije traumatizovana ima kapacitet da to nosi i mogućnost da bira da li će i šta od toga zadržati u sebi i reflektovati nazad u kolektivno nesvesno. Da li će kao ogledao odražavati već viđeno i dodatno hraniti polje strahom, ili će izabrati da uprkos svemu svet vidi očima ljubavi – da bude projektor svetlosti novog sveta i promene koju želi videti u svetu.
Nauka danas potvrđuje
…ono što su drevne tradicije znale: naše telo emituje svetlost – biofotone. DNK je antena koja prima i personalizuje svetlosne informacije iz univerzuma (konstantno i uglavnom nesvesno). Kada trauma ne blokira taj tok, i nesvesna uverenja ne iskrivljuju istinu, mi ne projektujemo strah – već manifestujemo svetlost koju jesmo.
To je trenutak kada se postaje svesni kreator – ne samo čitač polja, već aktivni oblikovatelj stvarnosti iz prostora ljubavi i povezanosti.
Kreativa
