Životna energija – nevidljiva, ali stvarna, poput struje koja pokreće sve unutar nas. Snaga koja nas vodi ka svrsi, toplina koja se širi kada volimo, tišina koja zna kada smo na pravom putu.
Kada smo u kontaktu sa ovom energijom osećamo se živo, prisutno, smisleno i integrisano.
Tada telo, emocije i duh plešu u istom ritmu.
Dakle, telo nije samo fizička forma – ono je hram u kome duša boravi dok uči, voli i raste. A kada se brinemo o telu sa poštovanjem, zapravo poštujemo svetost života koji u njemu stanuje.
„Zar ne znate da su vaša tela hram Duha Svetoga koji je u vama… zato proslavite Boga svojim telom.“
— 1. Korinćanima 6:19–20
Ali, postoje trenuci kada ta svetlost počinje da se gasi…
U tradicionalnom jeziku koristi se reč greh, ali možda je bliže reći – odvajanje. Takođe, u terapijskoj praksi o ovome govorimo kao o gubljenju kontakta sa sobom.
Greh nije kazna, to je obrazac ponašanja koji sam po sebi gasi unutrašnji izvor života. To je sistem samosabotaže. Izgubiti kontakt sa sobom je zaborav ko smo, odakle dolazimo, i šta nas oživljava. Izgubiti kontakt je zaboraviti istinu o sebi.
Kada dugo ustrajavamo u obrascima koji guše dušu – u oholosti, pohlepi, zavisti, poricanju, laži ili neautentičnosti – dolazi do postepenog odvajanja životne energije od tela.
I tada, počinjemo da se poistovećujemo sa egom, hodamo, govorimo, funkcionišemo – ali iznutra nešto polako vene.
Telo počinje da umire pre nego što fizički nestane
Hram za dušu polako počinje da se urušava, slabi, izobličava, boluje. Ćelije gube vitalnost, dah se plitko kreće, umor postaje stalni saputnik. I to je ono što smo mi nazvali bolest.
Bolest je izraz te postepene smrti, odraz energije koja se povukla (akutno ili hronično). Gubljenje kontakta sa sobom najčešće počinje nakon traumatskih iskustava – kada se takoreći duša da bi preživela, delimično povuče iz tela.
Povlači se i zbog toga što ne može istovremeno da postoji u istom prostoru gde postoji bol koju telo nije moglo da obradi ili je zadržalo tu bol i traumu kao svoju istinu.
Potpuno odvajanje duše od tela dešava se samo jednom – u fizičkoj smrti – a proces odvajanja i propadanja pre toga može trajati u tišini godinama, a ipak glasno u svakodnevnom bolu, potištenosti i bezvoljnosti, sa narušenim telesnim i mentalnim zdravljem.
Kako se vratiti životnoj energiji?
Vraćanje sebi je moguće uvek. Dovoljna je iskrena volja da se vidi, prizna, otpusti. To ne zahteva perfekciju, već prisustvo.
Zastani i oslušni svoje telo, emocije, uverenja… Životna energija se vraća kada osvestimo svoje vezanosti, i “greh” zamenimo vrlinom.
…kada se oslobodimo trauma, oprostimo, pokajemo.
…dopustimo telu da govori svojim jezikom i otpusti sve blokade.
…kada pozovemo svetlost da ispuni naše biće.
A psihoterapija….
Psihoterapija nije samo analiza prošlosti – to je duhovna praksa vraćanja životu.
To je prostor u kojem možeš:
-
- sresti se sa sobom bez osude,
-
- pustiti ono što blokira kontakt sa životom
-
- i ponovo se povezati sa izvorom koji te čini životnim.
“Naša svakodnevna nesvesnost je možda najdublji oblik smrti.
A svaki momenat svesti – kontakt sa životom.”
Dozvoli sebi povratak svet(l)osti, jer tvoje telo želi da bude dom tvojoj duši.
Psihoterapija Kreativa
